Најбољи почетак

„Ништа у животу не треба подразумевати и препуштати случају. На минималне промене треба реаговати. Постоје стручне службе које имају одговоре на сва наша питања, и треба причати о свим проблемима.“ Тако Зденка Гроздановић, мајка двоје деце из Лесковца, почиње причу о борби коју води у вези са млађим сином Марком.
Он има две и по године. Весео је, али миран, ненаметљив.
Марко не говори.

Када је Марко прошле године кренуо у вртић, разлика између њега и остале деце, постала је још видљивија, прича Зденка.
„У том периоду до 18 месеци долази до застоја у говору, у смислу да то што је већ научио и урадио више није ни понављао. Мислили смо, можда је он другачији тип детета, можда је просто такво дете, можда је.. Увек нађете неко оправдање.“
Саветовалише, нова нада
Маркова васпитачица и логопед у вртићу су упутили Марка и његову маму у Развојно саветовалиште у оквиру лесковачког Дома здравља. Иду сваке недеље, два пута, по пола сата. Први резултати били су видљиви после месец дана.
Марко је изговорио своје прво, смислено, ДА.
Он није једини коме Развојно саветовалиште у Лесковцу помаже. Годишње 2000 деце и њихових породица добије подршку. Сваке године 200 нове деце уђе у програм.
Родитељи, најчешће у периоду од рођења до треће године живота, примете проблеме у говору и моторици. Најважније је да одмах реагују и потраже помоћ, јер је то од круцијалног значаја за даљи развој детета.
Развојна саветовалишта имају важну улогу да пруже подршку родитељима и детету кад дете има проблем у развоју. Време уложено у сарадњу са родитељима враћа се кроз напредак детета.
„Поред тога што раде директно са децом, развојна саветовалишта су често и место суочавања родитеља са чињеницом да њихово дете има проблем у развоју. И то је, чини ми се, најтежи корак. Ми смо ту да разговарамо са њима, да сузбијемо њихове страхове, а да развијемо њихове снаге како би они постали терапеут свом детету, и како би постали наш сарадник. Дакле, за родитеље смо ту да развијемо наду, да говоримо о перспективама, о будућности, о могућностима, о снагама које њихово дете има, али и да планирамо одговарајуће подршку када постоји застој у развоју„, каже психолог Снежана Стојановић Плавшић, која у Саветовалишту ради више од 30 година.
Помоћ УНИЦЕФ-а – нова енергија
Захваљујући програму сарадње УНИЦЕФ-а и Министарства здравља, унапређује се квалитет здравствене заштите у 23 дома здравља у Србији. Програм подразумева обуке запослених, увођење упитника за процену дечјег развоја, изградњу капацитета развојних саветовалишта кроз опремање намештаја, набавку дидактичког материјала за процену и стимулацију свих развојних области. Свим овим активностима стварају се саветовалишта по мери детета и породице.
„Саветовалиште у Лесковцу постоји готово 40 година, али је сигурно 20-ак година уназад стагнирало, није било препознато као један важан део здравственог система. Међутим, од УНИЦЕФ-а смо у протекле две године добили подршку у области иновације знања, повезивању са локалном заједницом, и за јачање нашег тима. Добили смо подршку у средствима за рад, играчкама, едукативном материјалу, и неким новим инструментима за процену детета“, објашњава Снежана.
Због тога је рад са децом у многоме лакши, креативнији, а резултати видљивији. За свако дете се прави индивидуални план рада у сарадњи са вртићима, и по потреби и са Центрима за социјални рад.
У тиму који прати развој и напредак детета су родитељи, психолог, логопед и социјални радник. Често се у индивидуални програм рада за дет укључује и лекар, вршњачке групе, и шире окружење.
Најбрже напредују деца која имају проблем са говором. После редовних терапија она се укључују у школски систем без проблема. Више рада потребно је са децом која имају озбиљније тешкоће и сметње, али и они упорним радом успевају да достигну висок ниво развоја, образују се, социјализују и прилагоде окружењу.
У последње време све више се ради на превенцији, стимулацији и дијагностици код раних развојних поремећаја, посебно на пољу говора.
Ирена има десетогодишње искуство у раду са децом која имају проблем са говором. Са Марком ради два пута недељно. Први контакт је најважнији.
„Током третмана прво покушавамо да успоставимо контакт са дететом преко различитих дидактичких и игровних материјала. Најчешће су то различите слагалице, играчке, сличице. Тако се трудимо да успоставимо и вербалну и невербалну комуникацију са дететом.“
Дете често уз помоћ стручњака у Саветовалишту и породице, брзо, већ након годину дана, превазиђе застој у говору. Његов развој – колико речи више говори, на који начин комуницира, како се обраћа, и шта од налога може да изврши, се прати из месеца у месец, заједно са родитељима. Некој деци је потребно више времена да се прилагоде, опусте и прихвате помоћ, каже Ирена Стевановић Стаменковић. Како је свако дете различито тако су и терапија и њено трајање индивидуални.
И Маркова мама Зденка редовно учествује у његовим терапијама и у игри. Нема дилему да ће он ускоро успети да каже све што жели, мисли и осећа.
„Ја сам дефинитивно сигурна да ће он пропричати, то је реално очекивање за неких годину дана, можда и 6 месеци.“
За УНИЦЕФ Ивана Миљковић